ЕГЗИТ ОЧИМА ПОСЕТИОЦА
Недавно је у Новом Саду – тачније речено Петроварадинској тврђави – завршен музички фестивал Езгит. Нисам љубитељ те музике и никада нисам био на њему иако ми је под носом. Али поштујем слободу других људи. Нека свако слуша шта жели.
Један мој пријатељ је био не њему и написао ми утиске. Нећу споменути његово име руководећи се пословицом: имена су мрска за спомињање (nomina sunt odiosa). Могу напоменути само то да је реч о наочитом и високобразованом мушкарцу, који има све предиспозиције да буде пожељан за везу и брак. Али мој пријатељ има несрећу да је рођен и одрастао у Србији – Феминистичкој држави без премаца. Мој пријатељ је завршио факултет, али – попут многих других са таквим квалификацијама – није могао да нађе посао. То што је мушкарац није му помогло. Верујем да му је чак и одмогло имајући у виду да Влада Србије здушно води политику „родне равноправности”, тј. политику фаворизовања жена.
Пријатељ је отишао у иностранство „трубухом за крухом”. То може да буде мучно, али и обогаћујуће искуство. Боравак у иностранству може да прошири наше видике и омогући нам да боље савледавамо нас сáме. И сâм сам био у иностранству и носим драгоцена искуства.
Прочитавши моју објаву „Шетња Новим Садом” он је био подстакнут да напише своје утиске о боравку у Новом Саду за време фестивала Егзит. Он признаје да је осетио огромну „количну фрустрације”. Био је то – продужава он – „велики удар на моја чула”. Зашто? „Толико прелепих жена на улицама и наравно све полуголе.” То је оно што свако лако примети. Човек би помислио да је Нови Сад љубавни рај, али он то није. Он је љубавно чистилиште.
Пријатељ продужава: „Питао сам се чије су то девојке”. Реторско питање је на месту, а одговор јасан: улавном ничије. Он траже момке, али тако да сваког који им приђе одбију у старту. Оне се – продужава пријатељ – „жале да нема мушкараца и да им нико не прилази”. А када им неко пређе – попут мог финог пријатеља – онда се понашају арогантно. Он бележи: „Генерални утисак је да су наше девојке изузено некомуникативне. Неке би се само окренуле на другу страну када бих им пришао.” Ово искрено признање је драгоцено. Оно указује на огромни несразмер између женских декларативних жеља и фактичког понашања. Желимо момке, али их одбијамо чим нам се приближе.
Пријатељ то такође увиђа: „То се не би очекивало од полуголих девојака које ђускају уз техно музику верованто под утицајем неких супстанци.”
Понашање девојака је заправо разумљиво. Девојке се свакодневно кљукају феминистичком пропагандом да су мушкарци насилници и кретени, а оне дивне и красне. Феминистичка пропаганда има много јаче дејство него што се то обично признаје.
Пријатељ је споменуо и једног странца који „већ две године живи у Новом Саду и константно је у вези”. Њему „у граду девојке саме прилазе и траже број телeфона”.
Понашање довојака је и ту заправо логично. Оне верују да су странци имућнији. Често и јесу.
Пријатељ напомиње да су странкиње обучене с више стила. Нема код њих „штикли и килограм шминке”. То је такође разумљиво. Провокативно обачење наших девојака је симптом кризе мушкости – њихове економске и емотивне слабости. У друштвима где постоји мали број пожељних мушкараца постоји велика женска конкуреница, а тиме и неодољив порив за атрктивним изгледом. У друштвима где има више пожељних мушакраца – а таква су на Западу – порив за сексепилним изледом бледи.
Мој пријатљ додаје и то да су наше девојке „дефинитиво лепше”. Утисак је субјективан, али га делим. Зашто се онда лепе девојке тако изазовно облаче када су већ природно лепе? Због лова на квалитене мушкарац којих нема много.
Мој пријатељ завршава репортажу из Новог Сада констатацијом да се у њему „осећао буквално као риба на сувом”. Разумем га. Само како је нама који у њему стално живимо?! Ми смо стално рибе „на сувом”.
Путопис мог пријатеља је драгоцен са социолошког и психолошког аспекта. Он је непосредно сводочанство да у Србији постоји велика криза мушкости. То је факат коју никава заташкавања ни ублажавања не могу прикрити. Феминистичка теза о дискриминацији жена сушта је супротност фактичког стања. Једини лек за женско газлолићавање је еманципација мушкарца. Политика наше Владе је потпуно погрешна.
Владислав Ђорђевић
Нема коментара:
Постави коментар